Sajamska groznica - osećaj koji mi nedostaje

Sajamski dani su za mene uvek bili posebni. Priprema novca i spiskova za kupovinu su mi u septembru bile 2 stvari na koje bih se fokusirala. Dan našeg, porodičnog, odlaska sam željno iščekivala. 

Jutro tog dana je uvek u sebi imalo notu neizvesnosti. Nekako bih se brzo spremila, doručkovala i krenuli bismo ka Beogradu. Taj put koji bih prelazila skoro svakog dana, tokom tog putovanja bi mi se činio nekoliko puta duži, a sam Beograd kilometrima dalji.

Nisam volela činjenicu da smo morali negde da nađemo parking mesto, pa tek onda da izvučemo neka plava kolica za knjige iz gepepa. Nisam volela ni red ispred ulaza. Htela sam samo što pre da uđem u halu i da vidim sve te izdavače. 

Obilazili bismo razme izdavače, veće i manje. Zabavili bismo se i onda bismo umorni od šetanja (sudaranja s drugim ljudima), razgledanja i kupovine krenuli kući. U tim trenucima činilo mi se da je auto jako daleko parkiran, iako nije bio. Na zadnjem sedištu bih zaspala još pre nego što bismo napustili grad. 

Uveče bih, posle jednostavne i ukusne večere, gledala knjige koje sam kupila tog dana i razmišljala bih o nekim knjigama van spiska koje sam ugledala, pa sam razmišljala o tome da li da ih kupim ili ne. Prosek mi je oko 15 kupljenih knjiga. 

Te večeri bih legla u krevet umorna i zadovoljna, brzo bih zaspala, a narednog jutra bi me sačekale nove knjige na polici, spremne za čitanje, koje bih s osmehom gledala.

Ovo je već drugi put da izdavači organizuju popuste na njihovim sajtovima, Sajma nema, a hale su puste. Nedostaje mi osećaj sajamske groznice o kojoj sam pisala. Ne znam šta bih dala samo da još jednom uđem u halu punu knjiga. 

To je sve za ovaj post! Hvala vam na čitanju i vremenu koji ste posvetili mom blogu! 

E💗