Čitalački planovi za 2022.

Ćao svima! Nadam se da ste se lepo proveli za praznike i da je sve bilo u nekoj meri okej kad ste se vratili svojim obavezama. Mene su sačekali januarski ispiti, puno učim i nerviram se, ali biće sve okej, nadam se.  

U ovom postu ću pisati o svojim čitalačkim planovima za ovu godinu. I ovaj post ostavljam nepotpisan dole, ali sam ja, Emilija Novaković jedne januarske noći 2022. napisala ovo i mnogo mi znači i želim da se ovo nađe ovde. 

Pre svega, ove godine mi se čitalački planovi razlikuju jer sam imam samo cilj u vidu broju knjiga koje želim da pročim, a ukupno njih 52. Želim pre svega da uživam u štivu koje čitam, da mi bude prijatno, da me ne nervira prevod...Želim da mi čitanje bude nešto čemu se radujem, istom onom merom koje se raduje malo dete kad dobije igračku.

Na kraju prošle godine sam shvatila da me čitanje ponovo opušta, a to je osećaj koji mi je nedostajao cele prošle godine i u decembru sam pročitala dosta kratkih knjiga kako bih opet osetila čar biranja sledećeg štiva, one zbunjenosti na početku dok ne upoznamo likove, okruženje i situaciju romana. 

Čita mi se ljubavna poezija, kao da bih ovog trenutka mogla da provedem par dana u toplom krevetu čitajući ljubavnu poeziju, maštajući o tome da se to meni desilo ili da sam gledala kako se nekome dešavaju opevani događaji. Želim da se zaljubim, jedem sveže voće i čitam o tome kako je ona ostavila njega neke mračne noći u nekoj ulici u pregrađu Pariza (izmislila sam sad ovo, možda stvarno postoji pesma o tome), recituju mi se melodični i divni stihovi Žaka Prevera dok me on gleda i razmišlja o njima...

Čitaju mi se zbirke priča, povremeno, jedna priča dnevno, da ne žurim kroz priče i samo da izvlačim lepe citate u praznoj bašti nekog kafića u Beogradu, dok mi se led otapa u čaši. 

Razmišlja mi se o pročitanom, a naročito onda kada i neke reči iz neke knjige ostanu zauvek zaglavljene u mom mozgu jer su eto lepe, istina ili zato što mi se nešto dogodilo dok sam ih čitala... 

Želim da opet spustim knjigu na tepih dok čujem ptice, a kroz prozor vidim komšinicu koja je krenula na posao. Da opet sama sebi kroz osmeh kažem da sam opet to učinila, kako opet pošten svet u cik zore ide na posao, a ja na spavanje...