Polica sa crvenim knjigama

NAPOMENA: Ovaj tekst nije klasičan tekst koji se može naći na ovom blogu. Ovaj tekst je posvećen mom pokojnom deki. Zamišljen je kao pismo, ali je u međuvremenu tekst menjao forme.

Ulazeći u zgradu osećam u sebi neku tugu, svojevrsnu prazninu koju nikada do sad nisam osetila. Valjda se tako čovek oseća kad mu umre najbliži rod.

Vožnju liftom do vašeg stana nekako podnesem - nekad sama, nekad sa drugim stanarima zgrade. Kroz njihove priče, razgovor ili samo nemo ih gledajući, primećujući njihove jakne, kese iz prodavnice ili psa olakšam sebi taj kratki put.

Pozdravim se sa bakom, izujem nove crne patike, pređem hodnik u uđem u trpezariju - očekujući da te vidim na dvosedu. Umesto tebe, tamo se nalazi malo ulegnuće na mestu na kojem si sedeo danima, godinama. U tom trenutku opet shvatim da te nema i obuzme me tuga. Brzo promenim tok misli razmišljajući o tome šta ću da popijem: vodu, sok od narandže, ananasa ili jabuke ili kafu.

Svaki put kažem baki da ne mogu kafu, da sam već popila mnogo i da se bojim da neću moći zaspati ako popijem još jednu. Baka verovatno i ne sluti da sama svako jutro dočekam zoru. Istina je da otkako sam saznala da te nema, ne mogu da pijem kafu i ne spavam noću.

Vest o tvom odlasku sačekala me je nakon što sam popila kafu, pomogla tati, istovarila sokove i pića kupljenih za proslavu mog rođendana planiranu za 7. mart. Ukus kafe mi je još bio u ustima, zato asociram kafu sa tim događajem i ne mogu da je pijem bez pomisli na tebe.

Dok mi baka sipa neku drugu izabranu tekućinu u čašu, odlazim do kupatila. Na putu do tamo zastanem kod male sobe, prisećajući se svih detalja i divnih momenata provedenih tamo. Kako sa sestrom od tetke, kako sa tobom.

Mala soba je baš mala, uska prostorija sa sledećim nameštajem: 2 stola, jedan za računar, jedan pisaći, bež kauč, komoda i polica sa knjigama. Tu negde su i crteži koje sam vam crtala u osnovnoj školi, moja fotografija za Novu 2013. godinu, dečije igračke moje sestre od tetke. Iako je mala, ta soba je puna nekih od najlepših sećanja i sve te uspomene me spopadnu odjednom.

Još kao dete sam te znatiželjno i sa ponosom gledala, kako čovek tvog uzrasta, rođen 1936. godine, sa lakoćom radi na računaru. Za mene si tada bio kralj Word-a i Excel-a.

Nosio si košulje, bio uvek sređen i obrijan. Pravi gospodin. Danas bi za tebe rekli da si organizovan, a kako i ne bi bio. Čovek tvog kalibra to je morao biti. Volim i sa ponosom pričam da sam tvoja unuka i da sam na tebe.

Svaka stvar u stanu je imala svoje mesto, a za neke stvari si pravio i spiskove. Jedna od tih stvari, koja je imala spisak, jeste spomenuta polica sa knjigama u maloj sobi. Na toj polici, otkako znam za sebe stoje knjige u izdanju preduzeća ,,Rad” iz Beograda. Male knjige, mekanog crvenog poveza. Strah me je i da ih dodirnem, bojim se da će se raspasti.

Tu, na toj polici zajedno sa igračkama i fotografija prostor dele Dostojevski, Sofokle, Njegoš i ostali velikani domaće i svetske književnosti. Bila sam učenica osnovne škole i znala sam latinicu, jednom sam se malo duže zagledala u policu, a potom i u spisak knjiga. Pitala sam te gde su ti knjige kojih ima na spisku, ali i ne na polici. Tada si mi dao jednu od najvećih lekcija koju ljubitelj knjiga može da nauči. Svojim toplim glasom rekao si mi da pazim kome pozajmljujem knjige jer mi neki ljudi knjigu neće vratiti. Ispostaviće se da je ovo lekcija koju ću godinama kasnije naučiti na teži način. 

Pored ove bitne lekcije, za tebe i ovu policu veže me još jedna uspomena. Kao učenici srednje škole zatrebala mi je ,,Antigona”. Biblioteka koja je sada 2 ulice od naše kuće tada nije postajala, a najbliža biblioteka mojoj srednjoj školi nije imala slobodan primerak. Mama mi je tog decembra 2018. predložila da pitam tebe da li imaš tu knjigu. Poslala ti SMS, kad odgovor nisam dobila satima zabrinula sam se. Kroz par dana si mi telefonom potvrdio da je imaš i da mogu da dođem i da je uzmem. Tata i ja smo došli jednog vikenda, proveli smo sa vama divno posle podne. Baka je skuvala lep ručak. Tada si još mogao sam da hodaš uz pomoć štapa, te si kratkim, sporim koracima otišao do male sobe i vratio se sa knjigom. Rekao si mi da je čuvam i obavezno da ti je vratim.

Na putu do kuće u kolima sam prelistala knjigu koju si mi pozajmio. Deluje mi da sam tada najduže držala jednu od tih crvenih knjiga. U rukama mi je delovala još nežnije, krhko, kao da će se svakog trenutka odlepiti korice ili početi da ispadaju listovi. Negde kod Hipodroma sam odlučila da ću ipak naći neki drugi primerak knjige, više pohaban i čitan, iz straha da ću ti uništiti knjigu. Znam da se ne bi ljutio, ali je mene bi bilo sramota da sam ti vratila knjigu drugačijom nego što si mi je ti dao. Poslala sam poruku drugarici par trenutaka kasnije, ona je svoj primerak bila pročitala pa je i ona bila voljna da mi svoj primerak pozajmi. Kad sam došla kući primerak koji si mi pozajmio stavila sam na policu iznad bifea, na kojoj je tada bilo dosta više prostora nego sada, zajedno sa ostalim delima koja bi se mogla svrstati u klasike.

Lektira nije jedina tvoja knjiga koja mi je stajala na policama nepročitana. Nalazi se tu i ,,Junak našeg doba”. I evo sad, dok pišem ovo, stoji tamo još uvek i podseća me na to koliko bio nežan i brižan prema nama, prema meni. Našla sam je za 40 dana, dok sam vraćala neke knjige poezije na mesto. Kad sam shvatila da je ta knjiga kod mene neke 2 godine - koliko sam ja u aktivnoj čitalačkoj krizi, osetila sam prazninu u grudima i neku tugu. Za tobom i za izgubljenim delom sebe koji je ranije uživao u čitanju i mogao da provede sate uz dobru knjigu. Mislila sam da je vratim baki, ali sam shvatila da bi je to verovatno povredilo i podsetilo na gubitak te ću je zadržati za sebe. Služila bi mi kao podsetnik na tebe i neko vreme kojeg više nema. Čvrsto sam odlučila da ću ove godine izaći iz čitalačke krize i pročitaću ovu knjigu dok se tebi ne navrši godina.

Na kraju - sve što je ostalo od tebe je bezbroj uspomena, osmeha i priča, ali i polica sa crvenim knjigama kao fizički odraz njegovog postojanja.

Odlazeći do kupatila duboko udahnem i izdahnem, pustim suzu i pustim vodu sa česme pokušavajući da sperem bol. Kao da će malo sapuna pomoći…Na putu do dnevne sobe opet zastanem pored male sobe i nasmejem se, sad mi je lakše.

Znam da će sve biti u redu.

U trpezariji ili dnevnoj sobi me čeka baka, koja sa istim žarom čeka da joj pričam o najnovijim dešavanjima u mom životu. Tu se ništa ne menja i u tome pronalazim mir.